Пословни бонтон и комуникација: фебруар 2022

понедељак, 21. фебруар 2022.

ГРАФИЧКИ ПРИКАЗ ВРСТА КОМУНИКАЦИЈА

ВРСТЕ КОМУНИКАЦИЈА

ПРЕМА ОБЛАСТИ У КОЈОЈ СЕ ОБАВЉА КОМУНИКАЦИЈА МОЖЕ БИТИ:

ВРСТЕ ПОСЛОВНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ:

ВРСТЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

ВРСТЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

Комуникација се води у свим областима јавног, привредног, друштвеног и приватног живота, па се стога може поделити на: приватну, службену, пословну и друштвену комуникацију.

Приватна комуникација подразумева обраћање физичких лица другим физичким лицима и обраћање физичких лица правним лицима.

Службену комуникацију врше органи управе, и друге институције које имају јавна овлашћења и баве се неком врстом друштвено-корисне делатности са другим правним и физичким лицима у циљу обављања своје делатности. Према органима управе и других институција из којих потиче и проблематици коју регулишу, службена комуникација се може поделити на: управну, дипломатску, војну и судску.

а) Управну комуникацију воде државни органи и јавне установе (општине, здравствене и образовне институције, и др.) са другим правним и физичким лицима у оквиру своје надлежности.

б) Дипломатску комуникацију воде дипломатски и конзуларни представници појединих држава са другим правним лицима, а преко министарстава иностраних послова у вези са пословима спољне политике.

в) Војна комуникација представља вербално комуницирање војних органа у вези са одређеним питањима и задацима.

г) Судску комуникацију воде судови у оквиру своје надлежности.

Пословну комуникацију врше привредне организације са другим правним и физичким лицима у циљу обављања своје делатности. Према делатностима којима се бави привредна организација из које полази порука, пословна комуникација може се поделити на: индустријску, трговинску, банкарску, туристичку, угоститељску, пољопривредну, саобраћајну итд.

Друштвену комуникацију врше различите друштвене организације.

Пословна комуникација се може делити према бројним критеријумима, нпр.:

1) Према смеру комуницирања, комуникација се дели на интерну (контакти унутар организације у свим правцима – вертикално, хоризонтално и дијагонално) и екстерну (контакти организације са циљним групама из спољњег окружења). Према врсти циљних група екстерна комуникација се даље дели на: комуникацију са купцима и комуникацију са широм друштвеном заједницом (запосленима ван организације, добављачима, финансијским институцијама, дистрибутерима, научницима, владиним званичницима итд.).

2) Према начину комуницирања дели се на вербалну и невербалну комуникацију.

а) Вербална комуникација може бити усмена и писана. Усмена подразумева употребу речи (директан разговор, телефонски разговор, и др.). Писана обухвата писане симболе, речи, реченице и параграфе у облику писама, дописа, решења, уговора и сл. Синоном за ову врсту комуникације је кореспонденција.

б) Невербална комуникација обухвата став и покрете тела, мимику лица, покрете очима, покрете рукама, невербални аспект говора и сл.

3) Према језику комуницирања комуникација се дели на пословну комуникацију која се води на званичном језику једне државе и пословну инокомуникацију, која се води на страном језику.

4) Према броју учесника комуникација се дели на интерперсоналну (личну), у којој се пошиљалац обраћа само једном примаоцу и општу, у којој се пошиљалац обраћа већем или мањем броју прималаца, помоћу разних техничких средстава.

5) Према одређености и заснованости комуникација се дели на формалну, која је одређена хијерархијском структуром организације, упутствима и потребама за извршењем одређених послова и задатака и неформалну, која се заснива на личним односима, који се успостављају независно од хијерархијске структуре и радних задатака.

недеља, 20. фебруар 2022.

ЕЛЕМЕНТИ ПРОЦЕСА КОМУНИЦИРАЊА

Како би комуникација била успешна неопходно је да садржи следеће елементе:

1. пошиљалац (адресант, енкодер, комуникатор, извор, иницијатор)

2. прималац (адресат, декодер, аудиторијум)

3. порука

4. канал (медијатор)

5. повратна информација (feedback)

6. опажање (перцепција).

Пошиљалац започиње комуникациони процес саопштавањем неке информације, идеје или става. Он је извор, односно иницијатор информације. Он енкодира поруку тако што је преводи на смисаони материјал који прималац може да разуме. Порука мора бити јасно и недвосмислено формулисана са истицањем онога што је најважније. Пошиљалац мора да поседује добру вештину комуницирања, искуство у томе и одговарајуће менталне способности. Основни циљ пошиљаоца је да пренесе информацију на адекватан начин.

Прималац прима, декодира поруку и преводи је на свој ниво разумевања. Основна активност примаоца је слушање (сазнајни моменат). На који ће начин прималац схватити поруку зависи од његовог опажања али и од пошиљаоца. При томе су важни искуство, ставови и интелектуалне способности самог примаоца.

Порука (информација) има основни задатак да пренесе смисао који има код пошиљаоца на примаоца. Међутим некада порука нема исти смисао за оба учесника комуникације. Томе доприносе индивидуалне карактеристике учесника, њихови системи вредности, ставови, веровања и сл.

Канал (медијатор) је „пут“ којим се шаље порука од пошиљаоца до примаоца. То могу бити глас односно речи, писма, разна техничка средства, људи који преносе информације итд. Традиционална средства информисања су штампа, радио и телевизија.

Повратна информација (feedback) је одговор примаоца на примљену поруку. Тек са повратном информацијом порука је потпуна. У повратној информацији пошиљалац сазнаје да ли је његова порука примљена и како је схваћена.

Опажање (перцепција) је значење које поруци придају пошиљалац и прималац. Циљ доброг комуницирања је да значење које поруци придаје пошиљалац буде што приближније значењу које му даје прималац. Требало би да „истим очима“ гледају на поруку. Стога је различитост опажања најчешћи узрок тешкоћа и прекида у комуникацији.

Сваки од наведених елемената је веома важан у процесу комуницирања како би он био успешан, тј. како би се остварицо његов циљ. А циљ сваког процеса комуницирања је да пошиљалац пренесе поруку (информацију) коју жели, што подразумева да порука стигне до примаоца и да је он разуме на адекватан начин.

ГРАФИЧКИ ПРИКАЗ ЕЛЕМЕНАТА ПРОЦЕСА КОМУНИЦИРАЊА

ПОЈАМ КОМУНИКАЦИЈЕ

Реч комуникација се може дефинисати на различите начине али заједничко за све дефиниције је да она увек означава процес у којем се кроз језик, речи и фразе, различите знаке и сигнале размењују информације, мисли и идеје.

Из горе наведене дефиниције можемо закључити да праву комуникацију не чини само оно што смо рекли или написали, већ и оно што чинимо док говоримо, наш поглед, израз лица, покрети руку, став тела, наш укупан изглед, тон у гласу, јачина говора итд. Вештина комуницирања је способност која се временом и искуством мењa и трансформише.

Основни задатак комуникације је да посматра и изучава општење, начин остваривања веза међу људима, односе према људима и околини. У односу на примљену пословну поруку прималац може реаговати позитивно (шириће повољне гласине о организацији, повољним условима продаје производа или услуга и сл.) или негативно, па чак и одбојно. Начин њeгове реакције је повратна порука да ли су жеље, очекивања или потребе циљног аудиторијума задовољене или нису. Пошиљалац (комуникатор) у организацији мора бити поуздан, убедљив и уверљив, јер само тако може изазвати више жељених промена код јавности у погледу веровања, понашања, ставова и акција.

Под појмом пословне комуникације подразумева се процес намерне размене идеја, мишљења, информација и инструкција речима, симболима, сигналима и сликом, како би се постигли циљеви организације. Основни постулати пословне комуникације су следећи:

- намерна активност (комуникација мора имати циљ који је у складу са циљевима организације)

- заснива се на размени порука између два или више лица

- постоји предмет размене (идеја, позив, обавештење, мишљење, упутство, понуда, поруџбина, рекламација, инструкција, наредба, извештај и др.)

- може бити лична и општа (лицем у лице или путем средстава за комуникацију)

- базира се на речима, симболу или сигналу (било који начин или метод којим може да се пренесе порука)

- циљеви морају бити остварени.