ВРСТЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

 

ВРСТЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

 

Комуникација се води у свим областима јавног, привредног, друштвеног и приватног живота, па се стога може поделити на: приватну, службену, пословну и друштвену комуникацију.

Приватна комуникација подразумева обраћање физичких лица другим физичким лицима и обраћање физичких лица правним лицима.

Службену комуникацију врше органи управе, и друге институције које имају јавна овлашћења и баве се неком врстом друштвено-корисне делатности са другим правним и физичким лицима у циљу обављања своје делатности. Према органима управе и других институција из којих потиче и проблематици коју регулишу, службена комуникација се може поделити на: управну, дипломатску, војну и судску.

а)    Управну комуникацију воде државни органи и јавне установе (општине, здравствене и образовне институције, и др.) са другим правним и физичким лицима у оквиру своје надлежности.

б)   Дипломатску комуникацију воде дипломатски и конзуларни представници појединих држава са другим правним лицима, а преко министарстава иностраних послова у вези са пословима спољне политике.

в)   Војна комуникација представља вербално комуницирање војних органа у вези са одређеним питањима и задацима.

г)      Судску комуникацију воде судови у оквиру своје надлежности.

Пословну комуникацију врше привредне организације са другим правним и физичким лицима у циљу обављања своје делатности. Према делатностима којима се бави привредна организација из које полази порука, пословна комуникација може се поделити на: индустријску, трговинску, банкарску, туристичку, угоститељску, пољопривредну, саобраћајну итд.

Друштвену комуникацију врше различите друштвене организације.

Пословна комуникација се може делити према бројним критеријумима, нпр.:

1) Према смеру комуницирања, комуникација се дели на интерну (контакти унутар организације у свим правцима – вертикално, хоризонтално и дијагонално) и екстерну (контакти организације са циљним групама из спољњег окружења). Према врсти циљних група екстерна комуникација се даље дели на: комуникацију са купцима и комуникацију са широм друштвеном заједницом (запосленима ван организације, добављачима, финансијским институцијама, дистрибутерима, научницима, владиним званичницима итд.).

2) Према начину комуницирања дели се на вербалну и невербалну комуникацију.

а)   Вербална комуникација може бити усмена и писана. Усмена подразумева употребу речи (директан разговор, телефонски разговор, и др.). Писана обухвата писане симболе, речи, реченице и параграфе у облику писама, дописа, решења, уговора и сл. Синоном за ову врсту комуникације је кореспонденција.

б)  Невербална комуникација обухвата став и покрете тела, мимику лица, покрете очима, покрете рукама, невербални аспект говора и сл.

3) Према језику комуницирања комуникација се дели на пословну комуникацију која се води на званичном језику једне државе и пословну инокомуникацију, која се води на страном језику.

4) Према броју учесника комуникација се дели на интерперсоналну (личну), у којој се пошиљалац обраћа само једном примаоцу и општу, у којој се пошиљалац обраћа већем или мањем броју прималаца, помоћу разних техничких средстава.

5) Према одређености и заснованости комуникација се дели на формалну, која је одређена хијерархијском структуром организације, упутствима и потребама за извршењем одређених послова и задатака и неформалну, која се заснива на личним односима, који се успостављају независно од хијерархијске структуре и радних задатака.