САВРЕМЕНА КАНЦЕЛАРИЈА

            Канцеларија представља основни простор за рад и кретање извршилаца у току рада, у циљу реализације одређених канцеларијских задатака. Реч канцеларија потиче од латинске речи cancelli што значи соба или простор одвојен решеткама.

            Појам канцеларије повезан је са појмом канцеларијског пословања које подразумева круг послова који се обављају у канцеларији. Канцеларијско пословање у ужем смислу речи обухвата круг послова који се односе на рад а актима, и то: пријем, отварање и прегледање поште (аката, писама, докумената и сл.), разврставање, сигнирање, евидентирање у одговарајуће књиге, распоређивање поште надлежним службама, административно-техничкa обрада предмета, отпремање поште и архивирање предмета. Канцеларијско пословање у ширем смислу обухвата канцеларијско пословање у ужем смислу као и активности које прате рад са актима, као што су: организовање, анализирање, планирање, контрола и праћење остварења канцеларијских задатака. 

            Канцеларијско пословање је важна помоћна делатност у предузећу и другим организацијама, неопходна за успешно обављање основне делатности. 

 

Услови рада у канцеларији

 

1)     Простор

Простор представља основни услов за рад. Можемо га посматрати као зграду, канцеларију и радно место. Зграда представља најсложенији појам простора. Најзначајнија особина зграде је њена локација. Пожељно је да буде приступачна за странке као и да буде у близини банака, поште, паркинга итд. Канцеларија је елеменат зграде и може обухватати једно или више радних места. Пожељно је да буде обележена (на вратима) – нумерација, назив службе, имена и презимена запослених, радно време са странкама, време предвиђено за паузу итд. Радно место представља минималан простор намењен једном извршиоцу, за рад и кретање уз тај рад. Површина тог простора би требало да буде од 3-4 м² до 6 м² по једном извршиоцу, док за руководиоца тај простор може бити и неколико пута већи.

2)     Адекватно осветљење

Канцеларијски извршиоци користе две врсте осветљења - природно и вештачко. Природно осветљење је најпогодније за рад у канцеларији, па се због тога рад и организује у делу дана када има највише природног осветљења. Пожељно је да природно осветљење долази са супротне стране у односу на руку којом пишемо. Вештачко осветљење се користи као допуна природном осветљењу. Према извору вештачко осветљење може бити: електрично (жућкасто), флуоресцентно (беличасто, најприближније природном осветљењу, веома економично) и неонско (црвене-љубичасте-плаве боје, замара око, мења природне боје предмета). Према осветљености радне површине вештачко осветљење може бити: директно (осветљава само површину где падају светлосни зраци), индиректно (равномерно осветљава простор, али је недовољно) и мешовито (комбинација претходна два, препоручује се за рад у канцеларији).

3)     Изолованост од буке и вибрација

Под појмом буке подразумева се сваки шум, тон или звук који непријатно делује на чуло слуха или омета радну способност. Јединица за мерење звучности је децибел. Постоје две границе чујности:

-      доња граница – праг чујности (минималан звук који људско уво може регистровати) и

-      горња граница – праг бола (износи 120-130 децибела).

Бука може да настаје у канцеларији или ван ње. Уколико у близини канцеларије постоји градилиште, прометна улица, фабричко постројење и сл. то може ометати рад канцеларијских извршилаца. Они ће се заштитити затварањем прозора, али је исто тако важно да је у фази изградње зграде коришћен изолациони грађевински материјал (стаклена вуна, стиропор итд.). Унутрашња бука настаје услед непажње канцеларијских извршилаца или због канцеларијске механизације и аутоматизације. Да би се заштитили од ове буке, при куповини средстава за рад треба бирати бешумна средства, користити антирезонантни (који упија буку) намештај, користити подметаче за канцеларијску механизацију, дебеле тепихе итд. Канцеларијски извршиоци морају водити рачуна да својим радом и понашањем не ометају остале у раду.

Под појмом релативне тишине подразумева се звучност при којој се несметано ради. Доња граница релативне тишине условљена је врстом посла који се обавља, док је горња граница 30 децибела. 

Бука је непосредни извор вибрација. Осим буке вибрацију такође изазива канцеларијска механизација и аутоматизација. Она такође може ометати канцеларијске извршиоце у обављању посла. Вибрације треба свести на најмању могућу меру елиминисањем буке или удаљавањем уређаја од канцеларијског извршиоца.

4)     Климатски услов

Под појмом климатских услова у канцеларији подразумева се температура и влажност ваздуха. Температура је условљена климом и годишњим добима. Тако ће температура, у зависности да ли је лето или зима, бити од 18-22 ^оС, док се влажност ваздуха креће од 50-60%. Ове границе се сматрају оптималним, а ако се климатски услов поремети предузимају се одговарајуће активности: вентилација (проветравање) односно употреба клима уређаја или загревање просторија.

5)     Хигијенски услов

Хигијена у канцеларији подразумева да је она увек чиста, проветрена, без прашине, очишћених прозора. Такође и  канцеларијска опрема мора бити чиста, без прашине.

6)     Технички услов

Технички услов подразумева опремљеност канцеларије савременим средствима за рад. Ту спадају уређаји као што су: рачунар, штампач, копир апарат, телефон, факс, скенер итд.

7)     Канцеларијски намештај

Основни канцеларијски намештај обухвата сто, столицу и ормар. Сто и столица могу бити различитих облика и димензија – обични, секретарски, компјутерски, за пријем, за састанке и др. Ормар може бити обичан (обично је дрвени, за чување документације), библиотечни (са стакленим вратима, за одлагање стручне литературе, часописа) и сигурносни (од метала са специјалним бравама за закључавање и алармом, за чување поверљиве и строго поверљиве документације). Осим основног намештаја у канцеларији се користи и додатни: полице, чивилуци, завесе, теписи итд.

Основни захтеви при избору намештаја су: да буде удобан за рад, стандардизован и типизиран (да својим обликом, димензијама и конструкцијом одговара својој намени), рационалан (лако се одржава и чисти, лак је за преношење, није скуп), антирезонантан (упија буку) и да естетски лепо изгледа.

8)     Канцеларијски извршилац

Канцеларијски извршилац је лице које ради у канцеларији. Особине које мора поседовати су стручност (има потребно знање за обављање посла) и одговарајуће морално-карактерне особине (поштење, упорност, амбициозност, иницијативност,...). Канцеларијски радник у свом раду мора бити тачан, уредан и савестан. Потребно је да документацију води уредно и прегледно, да се перманентно усавршава, прати промене, подстиче иновационе процесе у организацији у којој је запослен.

КОРЕСПОНДЕНЦИЈА – ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ

 

 

Реч кореспонденција је новолатинског порекла – KO + RESPONDERE – одговарати.

 

У ужем смислу кореспонденција подразумева дописивање између два лица, скуп свих писама или научну дисциплину која се бави изучавањем правила и начела писања кореспондентних састава.

 

У ширем смислу кореспонденција подразумева писмени саобраћај, сагласност двеју воља, дописивање уопште итд.

 

Кореспонденти при обављању својих послова морају имати у виду вишеструки значај кореспонденције за комплетну делатност предузећа:

-        комерцијални значај

-        правни значај

-        књиговодствени значај

-        рекламни значај.

 

У сваком пословном писму сви ови аспекти тесно се преплићу. Међутим, неки од њих могу да буду више или мање наглашени, у зависности од посла који се писмом решава, односно реализује. Тако, има пословних писама којима се предузећа само препоручују својим пословним партнерима нудећи им своје производе, па је у њима примаран рекламни значај. Када се пословним писмом закључује посао прмаран је правни значај, али су начин писања, технички изглед писма и његови додатни елементи од великог рекламног значаја. Рачуни, доставнице, комисијски записници, рекламације, решења рекламација, писма о бoнификацији и слично имају књиговодствени значај, а сви они заједно имају увек и комерцијални значај, јер се преписком обезбеђује реализација комерцијалног посла, тј. посла куповине и продаје.

 

 

 

ЛИЦА (СТРАНКЕ) У КОРЕСПОНДЕНЦИЈИ

 

У пословној кореспонденцији јављају се најмање два лица и то:

-        адресант (пошиљалац)

-        адресат (прималац).

 

Лица – странке у пословној кореспонденцији су физичка или правна лица. Послове кореспонденције за рачун правних лица обављају кореспонденти (на званичном државном језику) и инокореспонденти (на страним језицима). Они су физичка лица али се на баве кореспонденцијом у своје име, већ у име лица за чији рачун посао обављају.

 

ВРСТЕ КОРЕСПОНДЕНЦИЈЕ И

ТИПИЧНИ ПИСАНИ САСТАВИ

 

 

Према адресанту, тј. према томе где настају писани састави, кореспонденција може бити:

-        пословна (привредна) – настаје у предузећима

-        службена – настаје у органима управе и установама

-        друштвена – настаје у друштвеним организацијама

-        приватна – обављају је физичка лица.

 

За пословну кореспонденцију типични писани састави су:

-        пословна писма, којима предузећа ступају у пословне везе, траже информације, пружају потребне податке о себи и својим производима и услугама и сл. (нпр. упит купца, понуда робе, поруџбина итд.)

-        робна и финансијска (новчана) документа којима се доказује извршавање послова и врше књижења (нпр. купопродајни уговор, закључница, комисијски записник, претфактура, фактура, признаница, разни налози за издавање и пријем робе итд.)

-        решења и одлуке којима се регулишу интерна питања - проширивање делатности, пријем радника на посао итд. (нпр. решења, поднесци, јавне исправе итд.).

 

У службеној кореспонденцији писани састави су акта, а јављају се у виду службеног дописа, решења, закључка и одлуке. Могу имати интерни или екстерни значај, што зависи од тога шта се решава, односно одлучује, а то је регулисано законским одредбама. У зависности од тога из којих органа потиче ова кореспонденција се дели на:

-        управну

-        војну

-        дипломатску.

 

У службеној кореспонденцији се јављају следећи писани састави: службени дописи, решења, закључци, одлуке, поднесци, јавне исправе, акредитиви итд.

 

Друштвена кореспонденција настаје у друштвеним организацијама и у њој се примењују одредбе службене кореспонденције. У њој се јављају следеће врсте писаних састава: поднесци, дописи и решења.

 

Приватна кореспонденција коју обављају физичка лица може бити двојака.

v Када се физичка лица обраћају другим физичким лицима у писаној форми користе се:

-        приватна писма (затворена писма)

-        дописнице (отворена писма)

-        телеграми и др.

 

v Када се физичка лица обраћају правним лицима користе се поднесци:

-        молба

-        жалба

-        пријава

-        тужба

-        приговор итд.

 

 

 

САСТАНЦИ И ЗАПИСНИЦИ

 

Појам и врсте састанака

                                                                        

            Састанци су скупови више лица по правилу унапред организовани у циљу обављања одређених послова.

            Према броју учесника који присуствују састанку разликујемо:

Ø  састанке са мањим бројем учесника – до 15 лица

Ø  састанке са већим бројем учесника – преко 15 лица.

Према тематици о којој се расправља:

Ø  информативни – стичу се нова знања и добијају нове информације

Ø  радни – разматрају се и анализирају одређени проблеми и задаци, а и доносе закључци и одлуке о њиховом решавању

Ø  дискусиони – истакне се један или више проблема, о њима се расправља и доносе се одлуке како ће се проблеми решавати.

Према томе како је регулисан (како се одвија) ток састанка:

Ø  формалне – који се одвијају према строго утврђеним правилима

Ø  неформалне – који се одвијају  спонтано

 

Припрема састанка

 

            Неколико дана пре одржавања састанка неопходно је извршити припрему састанка (претходну и техничку).

            Претходна припрема

            Подразумева израду плана састанка – постављање питања и давање потпуних одговора на та питања.

            ШТА? – који скуп се одржава

            КАДА? – датум, час и оријентациона дужина трајања састанка

            КО? – а) ко учествује у раду скупа б) ко треба да буде ангажован у техничкој припреми

            ГДЕ? – спрат, број собе у којој ће се састанак одржавати

            ЗАШТО? – прецизирање циљева из којих се изводи дневни ред

            КАКО? – начин вођења састанка, начин изношења проблема и дискусије, доношење закључака

            КОЛИКО? – финансијска средства потребна за реализацију састанка.

            Техничка припрема

            Ова припрема обухвата позивање учесника и припремање просторије.

            Позивање учесника обавља лице које је у претходној приприми за то одређено. Најчешће је у писаној форми (сваком учеснику по један примерак плус један за архиву). Позив мора садржати следеће податке: име и адресу учесника, која организација (орган, привредно друштво итд.) одржава скуп, предмет – Позив на састанак..., датум, време и место одржавања састанка, разлог позивања (дневни ред), да ли је потребно донети одређену документацију на састанак,  напомену да је потребно благовремено пријавити немогућност присуствовања састанку, потпис овлашћеног лица и печат.

            Други начини позивања учесника: путем списка (текст позива и списак имена учесника), огласна табла, разгласни уређаји.

            Позив се по правилу уручује најмање три дана пре одржавања састанка.

            Припремање просторије – организатор састанка има обавезу да припреми просторију водећи рачуна о броју учесника (број потребних места), распореду столова и столица, месту за председавајућег и записничара, озвучењу ако је потребно, потребном прибору и документацији...

Ако састанак траје више од 2 сата морају се планирати паузе и освежење. А ако састанак траје више дана потребно је обезбедити смештај и исхрану за учеснике који нису из истог места.

Вођење, ток састанка и доношење закључака и одлука

           

            Састанак води лице, или група, унапред за то одређена – руководилац организације која одржава састанак или се за сваки састанак бира посебно тело, председавајући и председништво.

            Унапред се такође одређује лице које води записник – записничар.

            Ток састанка има 3 фазе:

1.      увод

2.      разрада дневног реда

3.      закључак састанка

У уводном делу председавајући отвара састанак, након чега записничар чита прозивник ради провере присутности чланова. Након тога, председавајући констатује да ли постоји кворум (потребна већина за доношење пуноважних одлука), да именује записничара и друга тела потребна за  регуларан рад састанка, предлаже дневни ред, тражи сагласност да се он усвоји итд.

У разради дневног реда, свака тачка дневног реда се детаљно разрађује. Разрада има 3 фазе:

Ø  излагање о проблему (усмено или прилагање одштампаног материјала)

Ø  дискусија (разматрање и анализирање проблема при чему сви учествују усмено или у писаном облику)

Ø  доношење закључака (доношење закључака у случају да не постоји потреба за гласањем или доношење одлуке коју подржи већина у случају гласања).

Постоје три врсте гласања:

Ø  акламацијом (дизањем руке)

Ø  тајним гласањем на гласачким листићима (избор између више понуђених опција)

Ø  расписивањем референдума – исто се спроводи на гласачким листићима али су понуђене само две опције: ЗА или ПРОТИВ  (за - прихватање или против – одбацивање одређеног предлога).

Одлуке и закључци морају бити формулисани јасно, кратко и према потреби у тачкама. На основу њих се доносе решења на основу којих се спроводе донете одлуке.

ЗАПИСНИК 

(појам, врсте, делови и израда)

 

            Записник је белешка која се води за време одржавања састанка.

            Постоје три врсте записника:

Ø  записник ван управног поступка (записник са састанка)

Ø 

воде их посебни органи у оквиру своје надлежности

записник у управном поступку              

Ø  записник у прекршајном поступку   

  

           

            Записник се може водити на слободним листовима који се након истека мандата повезују – кориче или у формираној књизи чије све стране морају бити унапред нумерисане и оверене.

            Записник је документ о раду скупа.

            Записничар је лице које води записник и заједно са председавајућим одговорно је за садршај и тачност записника.

Према начину и обиму писања записник може бити:

1.      пуни – стенографски, у коме је забележено све што је на састанку речено – дословно

2.      обични – редовни, у коме је регистровано све што је речено али не дословно већ само оно што је битно

3.      сажети – скраћени садржи само најважније податке о донетим одлукама и закључцима.

 

Делови записника

 

            Сваки записник има следеће делове:

Ø  увод

Ø  разрада дневног реда

Ø  закључци записника.

Увод записника:       

·          назив и број документа

·          редни број састанка

·          назив органа (организације) која се састаје

·          датум и час почетка састанка

·          место одржавања састанка

·         имена председавајућег и записничара као и других лица значајних за нормалан рад састанка

·         констатацију усвајања записника са претходног састанка

·         констатацију о потребној већини (кворум)

·         предлог и коначно усвојен дневни ред.

Разрада дневног реда:

·              излагање о проблему

·              дискусија

·              закључци.

У записнику се свака тачка дневног реда мора детаљно разрадити. Пошто излагање може бити у писаној форми, записничар тај део не пише, већ га узима од излагача и прилаже га записнику уз забелешку да је то прилог број ________, што значи да сваки прилог мора добити свој број.

            Закључци записника су јасно и прецизно формулисани закључци и одлуке састанка.

            На крају записника налази се завршна реченица у којој се назначава време завршетка састанка. Потписују га записничари и председавајући.

 

Извод из записника

 

            На основу записника се доносе разне врсте аката – решења, одлуке, закључци.

            Извод је писани прилог којим се доказује чињеница која је од значаја за акт који се на основу записника доноси.

            Извод може бити: директни и индиректни.

            Директни извод мора да садржи све елементе записника, а део текста значајан за доношење акта или извршење посла, се исписује у целини.

            Индиректни извод је једноставнији јер се не исписују сви елементи записника, па се више користи у пракси. Садржи следеће елементе: назив документа, број седнице, назив органа који је заседао, датум одржавања, број тачке дневног реда о којој се расправљало.

Решавање конфликтних ситуација

 

Постоје различита размишљања о томе шта све може бити извор конфликта:

• Идеологије: ми верујемо у једно, ви верујете у друго;

• Различите дефиниције улога: ја сам мислио да си ти одговоран даспремиш неред у кухињи;

• Улоге које се преклапају: ја сам мислио да је требало ти да закључаш врата (речено у бесу пошто је опљачкан стан).

• Земљиште или територија: скљањај се са моје земље, или превише људина истом простору;

• Недостатак информација: да си ми рекао шта си желео да урадим… или дезинформација: рекао си ми да смо имали новац у банци. Начин накоји су неке организације структуриране изазива све овакве врсте информационих конфликата;

• Порицање: ја сам спреман да те ударим а ти поричеш да нешто није уреду са нашим односом;

• Пореба за контролисањем: нико више не поштује моје мишљење;

• Недостатак вештине комуницирања: она никада не слуша!

• Лични стилови: опусти се! Ти си најнекреативнија особа са којом сам икада морао да радим;

• Ограничени ресурси: конфликти око новца, земљишта, воде, простора, опреме, добара, квалификованих људи, моћи и власти као и многи други;

• Процедуре: зашто си то урадио на тај начин? Зато што си ми рекао да тако урадим. Ово такође може бити и прекид комуникације;

• Временска ограничења: немам времена да сада бринем о томе;

• Себичност: ко је појео моје парче колача;

• Зла намера: ни по коју цену нећемо дозволити тим људима да буду у нашем комшилуку;

С друге стране, саставни део сваког сукоба и конфликта у организацији представљају: конфликтна ситуација и конфликтна акција.

Конфликтна ситуација и конфликтна акција се увек налазе у узрочно последичној повезаности и међузависности.

Конфликтна ситуација у организацији означава одређено стање и климу латентне опасности од настанка и испољавања сукоба.

Конфликтна акција представља облике и начин испољавања сукоба и конфликата. Уобичајено је да конфликтна ситуација изазива конфликтне акције, али се конфликтне ситуације могу решавати и без конфликата.

 

Персонални сукоби и конфликти

 

Персонални сукоби и конфликти потичу из личности појединца и односа између запослених у оквиру радног места, групе, тима и сл. У ову групу спадају конфликти изазвани сукобом мотива, циљева и могућности њиховог остваривања. То су и они конфликти који представљају сукобе између личности,  припадника исте или различитих група и тимова, који се налазе у интеракцији.

Персонални конфликти се могу испољавати: између појединаца услед различитих интереса, циљева, аспирација – када се ради о интерперсоналним  конфликтима, али настају и услед различитих, често супротстављених улога и позиција појединаца у оквиру организације, групе, тима. У том случају у питању су  конфликти улога.

Интерперсонални конфликт је један од најчешћих и најтипичнијих врста конфликта у предузећу. И све остале врсте конфликта се на одређени начин своде на интерперсонални конфликт, јер се и међу групама јављају репрезентанти или заступници  страна у сукобу.

         Носиоци интерперсоналног  конфликта су два или више појединаца, а његови узроци  могу бити различити. Пракса показује да благи, интерперсонални сукоб између појединаца на истом послу може бити подстицајан и стимулативан, како за носиоце сукоба, тако и за организацију.

         Конфликт улога се јавља када појединац у групи обавља посао који би други требао обављати,  или кад појединац добија налог да обави два посла у исто време, што за њега није могуће. У тим случајевима често долази до конфликта резултата и интеракција у оквиру организације.

 

Групни конфликти су такође везани за личности појединаца, чланова организације. Они се  могу јављати и испољавати као сукоби унутар групе, између чланова групе или тима. У овом случају у питању су интрагрупни конфликти. Када се ради о  сукобима између различитих, формалних или неформалних група, организационих јединица и сл. - тада су у питању  интергрупни конфликти.

Интрагрупни конфликт се јавља међу члановима одређене групе, организационе јединице, тима, пројекта и си. Постоје правила, стандарди и норме које ове групе морају уважавати и респектовати у своме раду и понашању. Уколико се неки појединац или више њих понаша супротно интересима групе долази  до сукоба и конфликата.

Интергрупни конфликт је сличан интерперсоналном, с тим што су актери конфликта групе, организационе јединице, делови предузећа и си. Овај сукоб може бити узрокован пропустима у организацији, али и немогућношћу задовољавања потреба појединих група у организацији.

Циљеви појединих функција, дивизиона, пословних подручја и сл. могу бити у тој мери различити да неизбежно узрокују конфликте.  До сукоба може доћи и између неформалне и формалне групе или тимова. Узроци ових сукоба могу бити и недостатак финансијских средстава, непостојање или непоштовање правила и процедура и сл. 

 

Различити су узроци сукоба између појединаца, група или организација. Неки сукоби своје изворе имају у природи саме организације, њене делатности и пословања, док су други условљени људским факторима, односно карактеристикама личности.

Увек када су потребе, жеље и аспирације за средствима или позицијама веће од могућности, долази до сукоба. Страна која је незадовољена у жељама и захтевима изазивач је  сукоба. Раскорак између ограничених ресурса предузећа и несразмерних  жеља и амбиција је најчешћи узрок сукоба.

 

Приступи решавању сукоба и конфликата

 

У теорији и пракси организације примењују се разни приступи у решавању сукоба и конфликата. У основи постоје и примењују се три приступа решењу конфиката, са различитим модалитетима и фазама.

1.      Једно од решења конфликтне ситуације је да једна страна у сукобу побеђује и надвладава другу страну. На овај начин «победничка» страна задовољава своје интересе и циљеве, исказује се јача у сукобу и потискује интересе сукобљене стране. Овај начин решавања сукоба и конфликата заснива се на систему «добитак – губитак», односно  једна сукобљена страна добија, а друга губи у сукобу. Сукоб се у овом приступу надвладавања решава или вољом сукобљених страна или утицајем и арбитрирањем «више инстанце» у оквиру или изван организације.

 

2.      Друго решење је  стишавање  и смиривање сукоба, а  примењује се када су сукобљене стране спремне да прихвате неко решење или компромис. У овом приступу ни једна страна се не сматра победником или пораженим и свакој је остављена «часна одступница» и пуна слобода тумачења исхода сукоба. Ово решење покушава постићи  резултат, односно сагласност кроз уступке страна, путем компромиса, односно решења прихватљивог за све стране у сукобу. Стишавањем и смиривањем се избегава даље заоштравање и ескалирање сукоба. Овај метод не представља увек најприкладније решење за постизање циљева организације.

 

3.      Најсврсисходнији приступ конфликту је целовито решавање проблема који се јавља као узрок сукоба. Овим решењем се дозвољава и подстиче конфронтација, уместо да се сукоб пресеца, изглађује или решава компромисно. Овај приступ полази од тога да су учесницима сукоба познате све или највећи број релевантних чињеница за сопствену и контрааргументацију и да постоји спремност за отклањање и смањивање разлика, отклањање неспоразума и разумевање позиције сваке сукобљене стране. Метод целовитог решења претпоставља спремност сукобљених страна за успостављање и развијање заједничких циљева, обостраних интереса унутар и између организација.

Гласање и преговарање

 

У пракси решавања  сукоба и конфликата, најчешће се примењују два приступа или стратегије и то:

1.                  доношење одлуке путем гласања,

2.                  стратегија преговарања.

Гласање омогућује решење сукоба, јер се заснива на одлуци већине. Уколико интереси мањине нису задовољени сукоб поново може да се појави или ескалира. Ако гласање води јединству понашања и кохезији радног колектива, оно може представљати ефикасан начин решавања сукоба. У супротном, води подели радног колектива и организације и не решава проблеме који су извор сукоба и конфликата.

Преговарање је често коришћен метод у решавању проблема и конфликата. Ова стратегија је најчешће применљива и даје добре резултате уколико стране у сукобу имају делимично заједничке и делимично супротне интересе (Н. Рот).

У преговарању се  користе различите методе решавања конфликата и сукоба:

·         дискусија

·         убеђивање

·         претња

·         обмањивање

·         обећања

·         уступци

 

Дискусија омогућује директно сучељавање сукобљених страна и њихових аргумената. Тиме се ствара основа за узајамно поверење сукобљених страна и заједничко решење проблема.

Убеђивање подразумева коришћење различитих аргумената и средстава ради придобијања сукобљеног партнера. Ово је приступ када једна страна покушава да придобије другу за своја решења убеђивањем. Успех овог приступа зависи од аргумената убеђивања и тога  колико се добро међусобно познају сукобљене стране.

Обмањивање се користи као метод решавања сукоба путем изношења лажних и нетачних података, полуистина  и дезинформација. Уколико друга страна поверује и прихвати такве «аргументе» сукоб се на овај начин може решити тренутно, али не и трајно.

Претња као начин решавања сукоба у организацији заснива се на коришћењу и злоупотреби позиције или моћи. Путем претње супротној страни се предочавају могуће негативне последице и губици уколико не прихвати предложено решење.

Обећање  се користи  као један од начина решавања сукоба, тиме што се сукобљеној страни нуде одређене користи, уступци или позиције. Обећање се заснива на ауторитету и могућностима стране која нуди и веровању друге сукобљене стране у дато обећање и искреност друге стране.

Уступци полазе од претпоставке да уколико једна страна попусти у сукобу, да ће то учинити и супротна страна. Смисао овог метода је у давању и примању уступака, чиме се ствара позитивна клима спремности да се проблеми, односно узроци сукоба решавају.

У пракси се често користи овај метод, јер без уступака понекад нема решења сукоба. При томе, обим уступака сукобљених страна треба да буде у сразмери и равнотежи.

Резултат преговарања је компромис. Да ли ће и када доћи до компромисног решења сукоба зависи пре свега од сукобљених страна, али и од бројних чинилаца и околности: врсте, обима и интензитета сукоба, организационе климе, личних карактеристика, позиција и вредности страна у сукобу и сл. Сматра се да су негативне особине личности препрека компромисном решењу, а позитивне представљају подлогу за компромис. На успешан исход преговарања и стварање компромиса утиче и степен сличности система вредности и веровања између сукобљених страна.